Decenijama se širi laž da je religija privatna stvar. Ta laž nije slučajna dezinformacija, ona je planirana i finansirana propaganda. Svima je poznata floskula da religija ne treba da se meša u politiku. Religija kroji svetonazor pojedinca i zajednice, a politika kroji stvarnost života pojedinca i zajednice. Kako se onda to može razdvojiti? Religija utiče na politiku i politika utiče na religiju, od najnižeg do najvišeg i najkompleksnijeg nivoa društvenog života. Nakon Drugog svetskog rata, svet je počeo da se menja i naredne generacije su prelazile u novi način života. Rastao je sekularizam u svakodnevnoj kulturi, a religioznost je opadala, naročito u komunističkim zemljama gde se protiv nje vodio rat. Nakon nekoliko generacija odrođenih od crkve, dobili smo shvatanje religije kao čisto lične stvari. Religija više nije bila nasledna, nije bila stvar zajednice i mesta gde je neko rođen, ona je postala nekakav „stil ponašanja“ ili „subkultura“, kao fudbalski klub za koji neko navija. Umesto da se neko krsti, venča, krsti svoju decu i sahrani u istoj crkvi, ljudi su dobili mogućnost da biraju koje će biti religije, ili da budu ateisti, da ulaze u „istraživanje duhovnosti“ ili da „traže Boga“. Taj slučaj nije jedinstven za globalni zapad, on je bio aktuelan i u Jugoslaviji i Istočnom bloku, o čemu je dosta govorio iguman Arsenije Jovanović koji se u mladosti zanimao za jogu, budizam i hinduizam. Iz toga se rodila jedna nezdrava ideja koja glasi: svako može biti bilo koje religije, ona nije važna, te kao takva ne sme da se meša sa politikom. Ova premisa je uništila savremeno hrišćansko društvo više nego progoni, invazije muslimana i komunizam.
Mnogi pravoslavci širom Evrope su prihvatili da njihovo pravoslavlje pripada samo njima u njihovoj kući i da ono ne sme da se iz nje iznosi. U prošlosti je bilo suprotno. Religija je nekad pokazivala kom „plemenu“ pripadate, ali takođe i kakav je vaš svetonazor. Političke odluke su bile donošene u skladu sa verskim zakonima, a čak i kada su se kršili, vladari su izmišljali razloge kako da opravdaju to kršenje ili dokažu da to uopšte nije kršenje verskih zakona. Vera je uticala na sve aspekte javnog života u srednjovekovnoj hrišćanskoj Evropi, ona je menjala zakone, uticala na seoske radove, oblikovala ekonomiju, uticala na mobilnost ljudi i migracije, formirala društvene stereotipe, oblikovala pogled na staleže i uslovljavala unutrašnju i spoljnu politiku vladara. Danas se takav pogled na politiku definiše kao fundamentalizam. Hrišćanstvo se nije samo „mešalo“ u politiku, ono ju je stvaralo. Ako zaključimo da su hrišćanstvo i politika nerazdvojni, nameće se pitanje: koja politika ili politike su kompatibilne sa hrišćanstvom? Odgovor je: bilo koja politika koja se ne kosi sa Hristovim učenjima. Za bolje objašnjenje odnosa hrišćanstva sa politikom i kulturom, važno je vratiti se na osnovni razvoj hrišćastva.
Najjednostavnije rečeno, hrišćani veruju u Svetu Trojicu, u Oca, Sina i Svetoga Duha. Sin je istorijska ličnost i Bogočovek, Isus Hristos. On je mera svega što jednog čoveka treba da zanima. To je najbolji i savršeni čovek koji je ikada postojao i istovremeno je Bog, jednosuštan Ocu. Čudesno se rodio u Vitlejemu i njegovo rođenje je bilo predviđeno u Starom Zavetu vekovima ranije. Činio je čuda, propovedao je i doneo Novi Zavet čovečanstvu, zbog čega su ga svetovne vlasti osudile i pogubile nakon dugačkog mučenja. Razapet je na krstu na Golgoti i nakon tri dana je vaskrsao i objavio dolazak novog vremena. Njega su pratili sveti apostoli koji su kasnije svoja učenja širili Rimskim carstvom, a njihovi učenici su ih širili dalje. Hristos je uspostavio Jednu, Svetu, Sabornu i Apostolsku Crkvu za svog života i danas postoji u razvijenijem obliku. Hrišćani su se pojavljivali u svim velikim gradovima carstva i vremenom su zamenjivali razne paganske religije, zbog čega su bili surovo progonjeni od Jevreja, Rimljana i svih drugih naroda gde su propovedali. Kosti mučenika su postale temelj crkve i za svakog ubijenog hrišćanina, još stotinu pagana se pokrstilo. Godine 313. je sv. car Konstantin priznao hrišćanstvo kao religiju jednaku drugim i kasnije se crkva konsolidovala i ujedinila u sukobu sa arijanskim jereticima 325. godine. Od tada se hrišćanstvo širi svetom različitim brzinama i kroz različite načine i hrišćanske grupe. U međuvremenu su se hrišćani toliko podelili, da su oni pravi, pravoslavni, jedna manja grupa u poređenju sa rimokatoličkim šizmaticima i protestantskim jereticima, jer ipak: „Mnogi su zvani, a malo je izabranih.“ (Mt. 22:14) Svi ovi procesi su bili usko isprepletani sa politikom doba u kom su se odvijali.
Hrišćanstvo je skup verovanja koja propovedaju ljubav, oprost i zajednicu. Te vrednosti se mogu naći u drugim religijama, ali nikad u istom obliku. Strogo govroreći, hrišćanstvo i nije religija, jer ono nije samo religija među drugim religijama, ono je Istina i put života, ono je jedini ispravan način postojanja pojedinca i zajednice. Isto tako crkva nije samo svetovna institucija, crkva je Telo Hristovo, a svi koji je čine su ćelije tog Tela. Dakle, crkva je zajednica ljudi koji hode ka Bogu i prebivaju u Duhu Svetom. Hrišćanski svetonazor nikada nije bio anarhistički u smislu da je protiv državnosti ili politike. On stremi ka nadzemaljskom i odvaja čoveka od ovozemaljskog, sve vreme ga povezujući sa realnim životom i učenjima o zajedništvu, ali i državi. Blagoslovena državnost postoji još od drevnog doba sa kraljevstvom Saula, Davida i Solomona, a potvrdila se u pravoslavnom monarhizmu. Hrišćanstvo jeste državotvorna religija, ono je stvaralo države, nacije i carstva kroz istoriju. Kroz hrišćanstvo su države dobijale oblik, pravo i hijerarhijski sistem po ugledu na Carstvo Nebeko u kom postoji jedan Car – Bog i njegovi brojni anđeli i sveti ljudi koji su preminuli, ili bolje reći, predstavili se Bogu.
Glavno je reći kakav je to duh hrišćanstva koji treba da uređuje odnose u porodici, narodu, državi i svetu. To je jedna zajednička vera, odnos ljudi prema Bogu i ljudi prema bližnjima, a opet je to lična vera sa jednim ličnim Bogom. Kako je Ivan Iljin napisao, duh hrišćanstva je duh pounutrenja – „Carstvo Božje je unutra u vama“, duh ljubavi – „jer je Bog ljubav“, duh sozercanja, duh živog stvaralačkog sadržaja i duh usavršavanja. Jedan hrišćanin, a takođe i jedna hrišćanska zajednica, zaista moraju da duboko prate promene u svojoj duši, da introspektivno vide sebe i isto tako da se trude da vole ljude i Božju tvorevinu. Moraju misaono da poniru u pojmove i pojave i da oblikuju stvarnost na pozitivan način. Na kraju moraju da se usavršavaju, ali ne samo sebe duhovno, već i svoje okruženje, dakle svoju porodicu, komšiluk, grad i državu. Nama Srbima je posebno potrebna jedna takva eksplozivna hrišćanska renesansa koja počinje odozdo naviše u stanovništvu.
Hrišćanska kultura je kultura ljubavi prema Bogu i čoveku. Ona ide mnogo dublje od spoljašnjih manifestacija i podrazumeva određene emocije koje čoveka vode ka spasenju. Kultura je javna stvar, isto kao i čovekova vera, te se ona mora radi zajedničke dobrobiti širiti i uzdizati, koliko od pojedinaca u kući i na poslu, toliko i od države i crkve na krupnom planu. Ta kultura ne mora nužno da podrazumeva, bar u našem slučaju, guslanje, strogo pobožne knjige, narodne pesme, šajkače, drvene krstiće, epove, klasično slikarstvo i moravski stil arhitekture, ona je slobodna da ide mnogo dalje i dublje i da se samostalno razvija, a ne da bude prikovana stereotipima i narativima o prošlosti. Naravno, većina hrišćana su tradicionalni po estetici, te je jasno u kom bi se smeru hrišćanska kultura razvijala u Srbiji i ostatku pravoslavnog sveta. Važno je naglasiti da naše epske pesme, arhitektura manastira i pravoslavna umetnost nisu lepi i dobri sami po sebi, oni su lepi i dobri jer su hrišćanski i jer je u njih uliveno ljubavi, strahopoštovanja i truda koliko današnji sekularni, sterilni čovek može samo da sanja. Sva srpska umetnost pre 20. veka je oplemenjena svetim idejama koje čoveka direktno povezuju sa Bogom i precima.
Postavlja se pitanje sukoba kulture kao ovozemaljske pojave i hrišćanstva kao nadkulturne kategorije. U bezbožnoj kulturnoj klimi, mnogi hrišćani se povlače u sebe i odbacuju svetovnu kulturu, umesto da je produhove. Tim problemom se ozbiljno bavio Ivan Iljin. On piše: „Danas, kada štetna pojava bezbožne nauke, kad stravična snaga države bez religioznog smisla, kad suštinska osuđenost na privredu bez ideje, kad izopačujuća banalnost bezduhovne umetnosti preplavljuju Božju zemlju poput razigranih maski, hrišćani ne mogu da skrenu pogled s ovog prizora proglašavajući neutralnost i ne mogu da se sakriju iza reči „odbacivanje sveta“ i „neprotivljenje“. Naprotiv, oni treba da nađu u sebi veru i volju da iskreno, stvaralački, hrišćanski prihvate svet i da se bore za svoju njivu i za svoju setvu. Tad će početi isceljenje.“ Čini se da mlađe generacije pokušavaju da se vrate nekakvom hrišćanskom smislu u estetici, ali se takođe čini da oni prihvataju Hrista bez krsta. Kao da pokušavaju da prihvate estetiku silnog, velelepnog, uzvišenog, visoke gotičke katedrale, zlatne vizantijske mozaike i pobožne vitezove, ali bez njihovog suštinskog smisla. Ta mala hrišćanska renesansa omladine na internetu nije ništa drugo do dečje traganje za pravim smislom koji ne može da se nađe u potrošačkom društvu. Pokrštavanje kulture može da se izvede samo od korena, samo iz srca i tek onda može da se širi dalje.
Hrišćanski život nameće donošenje odluka i obitavanje u zajednici. Zato je religija pojedinca javna stvar, pogotovo kada je hrišćanski način života ugrožen. Očigledno vera nije bila privatna stvar u vreme sv. apostola Petra kog su razapeli naopačke, niti je bila privatna kada su mučili sv. Đorđa. Ona je bila javna, kao kada su Turci nabili na kolac sv. đakona Avakuma i sv. igumana Pajsija, ili kada je sv. Patrikije pokrštavao Irce. Hrišćanstvo nije strepelo od politike, kao za vreme državotvorca sv. Simeona Mirotočivog, ili državobranitelja sv. kneza Lazara. Ono nije bilo pacifistička subkultura, ono je bila energija koja je stvarala revolucije, kao u vreme sv. Teodora Vršačkog, ili buntovnika sv. Gavrila Gruzijskog. Hrišćanstvo je stvaralo kulture, politiku i civilizacije, njegova moć ne sme da se krije, već treba da bude javna, kao što je Hristos javno propovedao, ne strepeći od rimskih vlasti i jevrejskih fariseja. Biti hrišćanin treba biti javno, svesno i voljno.